Stranac

Da li svako od nas ima dilemu izmedju krutog morala i hedonizma? Ovaj post je pomalo drugaciji od svih, cisto radi praznjenja mojih emocija...

Jutros me sokirala vest da je preminuo otac mog druga. Bio sam u blagoj neverici. Po prvi put u odeljenju za ove 4 godine muk. Niko ni da se pomeri, ni kez da napravi, ni glavu da podigne. Svi cute, kao neki buntovni muk. Imao sam isti dogadjaj u porodici. 

Najgore je sto ljudi koji nisu doziveli istu stvar (ili ruku na srce jos uvek nisu dovoljno zreli) poentu stavljaju na sasvim nebitne stvari. Prvo naravno ide dogovor za sve. Ali onda ide razmatranje o nebitnoj stvari. Tipa da je maler sto mu je otac preminuo bas pred Novu godinu. I to bas za Novu godinu (kao da je to najbitnije???). 

Medjutim u medjuvremenu se saznaje da je sahrana 31. decembra. Postavlja se pitanje sta raditi za Novu godinu... Mnogi tu vide problem sto imaju karte, jer karte ce propasti. Opet je pitanje morala, koliko je moralno. Ako nista, da se ode makar drugo vece da ne propadnu karte.

Uvek me zapanji niz onako glupih detalja na koje se ljudi baziraju. Zapravo podsetilo me pomalo na "Stranca" Alberta Kamija. Uvek je ta dilema izrazena.

Bili smo i na izjavi saucesca. Ja ne volim masovne skupove, ne osecam se kao deo neke mase. Ne volim ni slavlja ali ni tuzne dogadjaje. Svi smo sedeli i cutali, stajali smo neko vreme kao kreteni. Svako zadubljen u nesto ili u nista. Moj drug je izgledao polusvesan situacije, pokusavao je hrabro da se drzi. Znam da mu nije lako, da on to cini i radi drugih da ne bi pao u ocajanje.

I onda opet komentari napolju, da se on dobro drzi, da je dobro podneo. Iskreno (izvinjavam se na daljim redovima u stilu pisanja), poserem se na takve komentare. Jer onog trenutka kada smo napustili svoj stan, vratili smo se u neku realnost, gde nas odmah pogadja nas zivot. Gde drugi ljudi nisu svesni tudje zalosti i nesrece. Lepo je to sto covek hoce da ispostuje nekoga, lose je to sto napravi gomilu pogresnih koraka. Kao sto je to Ivy negde na blogu napisala "Put do pakla je nekada poplocan dobrim namerama". Oterao sam nekoliko njih u pm, jer ne mogu da podnesem supljinu komentara.

Ja sam jedva suze zadrzao, navrlo mi je u secanju kako je moj drug plakao kada je on meni izjavljivao saucesce, i da smo dosli u suprotnu situaciju. Onda smo izasli van. I to me takodje fascinira, kako odjednom covek upada u more realnosti. Gde tudja ruka svraba ne cese. Usli smo u kola nekog poznanika da nas vrati kuci, on je pojacao muziku. Onda su drugi poceli da se smeju, naprave po neki kez. A moj drug je ostao u samoci tuge...

Paralelni univerzumi...

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=45275